Da li vam je poznata ova situacija? Približite lice bebi i kažete joj: “A gde je meni moj majeni decko? Ha? Jepoto moja majena. Decko mamin. Jesi vejiki? Jesi? Jesi ti mamin vejiki decko? Daaa! Vejiki si misko moj majeni”. Ovo je primer tepajućeg razgovora s bebom kojeg mnogi od nas čine i ne možemo sebi pomoći. Kao da nas pogled na bebicu tera da se pretvorimo u tu pekmezastu, veliku decu koja ne žele normalno da govore.
Čemu služi tepajući govor kojim se obraćamo bebi?
Radi se o pojednostavljenom obliku jezika koji odrasli koriste kada razgovaraju s bebama (a često i sa psima, mačkama i drugim kućnim ljubimcima). U engleskom jeziku koristi se termin “baby talk” ili službeno “infant-directed speech (IDS)” dok je u srpskom jeziku najbliži termin – tepanje.
Ono što znamo je da roditelji i odrasli nesvesno i spontano prilagođavaju svoj govor mogućnostima i potrebama deteta. Čine to na različite načine – upotrebom kraćih rečenica u govoru, čestim ponavaljanjem istih reči ili rečenica, oponašanjem zvukova iz okoline ili glasova odnosno slogova koje dete proizvodi, a osim toga vrlo često im i tepaju.
Da li je to dobro ili nije, teško je odgovoriti. Čak se ni stručnjaci lingvisti i logopedi na tom području ne mogu složiti. Neki preporučuju da mame bebama odgovaraju gugutanjem i zvukovima koje proizvodi sama beba, da koriste pevni ton i različite visine glasa kad se obraćaju bebi i da im tepaju kako bi prenaglasile pozitivne osećaje koje imaju prema bebi. Cilj je da stimulišu bebu na slušanje i na druge osećajne reakcije i tako joj pomoći u učenju prvih reči. Neki kažu da to nije baš dobro i da čak i s bebama treba jasno i razgovetno razgovarati kako bi što brže i lakše usvojile pravilan govor, odnosno da se kasnije ne bi pojavili poremećaji u govoru.
Ta pojednostavljena tepajuća forma govora vrlo je slična u svim jezicima i uključuje: kraće fraze, menjanje reči, izbacivanje glasova č, ž, š, ć, dž, đ, ponavljanje reči, sporiji izgovor, visoke tonove, prenaglašavanje samoglasnika i sl.
Da li je tepanje važno za učenje govora kod dece?
U nekim društvima i kulturama roditelji se uopšte ne obraćaju bebama, odnosno s njima uopšte ne razgovaraju. Profesorka na UCLA Institutu, Elinor Ochs, proučavala je razlike između razvijenog društva gde roditelji s bebicom počnu da razgovaraju još dok je u trbuhu, sa običajima manje razvijenog društva sa ostrva Samoe gde roditelji ne razgovaraju uopšte sa bebama i ne obraćaju im se direktno. Želela je da vidi kako se razvija govor kod mališana u oba društva, pod uticajem dva različita pristupa.
Uzela je u obzir da na ostrvu Samoa roditelji uopšte ne ispravljaju decu kada ona kažu nešto pogrešno ili nejasno, roditelj se uopšte ne trudi da shvati šta je dete htelo da kaže, ne pomažu im u učenju govora. Jednostavno im kažu da ih nisu razumeli i puste da sledeći put dete pokuša ponovno da izgovori šta želi. I kako to utiče na učenje i razvoj govora kod samoanskih mališana? Izvrsno! Svi nauče da govore.
Znači li to onda da tepanje i prilagođavanje roditeljskog govora nema nikakvog efekta na učenje govora kod dece?
Ne, ali pak ima nekih benefita.
Kao prvo, bebe, posebno one mlađe od 6 meseci preferiraju tepanje. Kad bi mogle, radije bi izabrale da im mama kaže “Sunce moje majeno idemo brzo da papamo”, nego “Dete moje moramo što pre da jedemo”. Bebe vole razne tonalitete, vole da čuju majčin glas u svim njegovim varijacijama, visinama, dubinama i tonalitetima. Baš kao što vole i jarke boje. Veći kontrasti u glasu više im odgovaraju i na njih jače reaguju. Bebe vole da gledaju majčine usne, vole kad mama jako otvori usta, kad se smeje, kad pokazuje zube. Bebe jednostavno vole kad se odrasli glupiraju.
Neki oblici tepanja i pojednostavljivanja jezika i govora potiču učenje govora kod beba. Studije su otkrile da novorođenče može da prepozna slogove i fraze kada im se tepa. To znači da vrlo brzo povežu pa-pa s papati ili pa-pa s pozdravom doviđenja. Isto tako, studije su otkrile da bebe kojima se tepa bolje raspoznaju razlike među suglasnicima (npr. l od r ili t od p). To je vrlo važno, jer se stručnjaci slažu da što je bolja sposobnost deteta da razlikuje određene glasove, ono lakše i brže uči reči i pravilan izgovor.
Neke druge studije su potvrdile da način na koji mama razgovara s bebom dok ona još ni ne zna da govori, može imati uticaja na govorne veštine nakon prve godine detetova života.
Međutim, sva do sada sprovedena istraživanja fokusirala su se na specifična područja i sa znanstvenog gledišta ne može se sigurno i nedvosmisleno zaključiti da tepanje ima važan, sveobuhvatan i opšti pozitivan uticaj na razvoj govora kod dece.
Postoje faktori koje je vrlo teško isključiti kod takvih istraživanja. Većina govora koje beba čuje tokom uobičajenog dana zapravo je normalan razgovor odraslih ljudi koji nije usmeren na bebu, a ne tepanje. I ne obraćaju se svi odrasli i u svakoj prilici bebi tepanjem. Isto tako, kada bebina mama razgovara s drugim odraslima beba to čuje i zna kako mama zvuči u nekim drugim prilikama i situacijama.
Zaključak je da tepanje ima definitivan i stopostotan pozitivan učinak na bebu i njene emocije, jer beba tepanje jednostavno obožava. Da li ima uticaj na razvoj govora? Verovatno ima, uticaj je verovatno pozitivan, koliko nauka uopšte može za sad da potvrdi.
Ali, ako pitate bilo koju mamu, svaka će vam reći – baš me briga jer “ko voji, voji svoju bebolinu najvise na svetu i ko ce s njome tako smesno da plica ako ne mama”?
