Dodir je važan. Ljudskom biću neophodna je nežnost dodira za optimalan emocionalan, telesni i kognitivni razvoj i zdravlje – osobito u detinjstvu. Svakodnevno dodirivanje igra važnu ulogu u ranom razvoju mozga. Novorođenče može doslovno umreti od nedostatka nežnog dodira.
Neki stručnjaci veruju da su se dečija lica – meka, okrugla i privlačna za poljupce – razvila upravo zato da izazovu dodire od onih koji ih vole. Shvatajući bitnu ulogu koju dodir igra u razvoju i učeći primenu telesnog dodira u različitim odgovarajućim kontekstima, učitelji u ranom detinjstvu mogu obogatiti dečije živote na mnogo smislenih načina. Učenje o tome kakvi pristupi i procesi vode odgovarajući, koristan dodir istovremeno omogućuje odraslima da se osećaju ugodnije nudeći taj potreban ljudski kontakt.
Kognitivne implikacije dodira
Uloga dodira za ljude je tako važna da život počinje s dodirom. Dodir, igra ključnu ulogu u sposobnosti mozga da se nosi sa stresom bez štetnih posledica. Dodir smanjuje nivo hormona stresa, kortizola, u ljudskom mozgu.
Kortizol je stalno u krvotoku, ali se nakuplja u nezdravo visokim nivoima samo kad je prisutan stres. Kad je nivo kortizola previsok, hipokampus, deo mozga koji upravlja pamćenjem i učenjem, trpi. Loše funkcioniranje hipokampusa može dovesti do nižih mentalnih i telesnih sposobnosti kod dece. Deca koja trpe od hronično visokog nivoa kortizola iskazuju kognitivne, socijalne i motoričke zaostatke u većoj meri nego što je to slučaj s decom kod koje je nivo kortizola normalan.
Telesne implikacije dodira
Redovno dodirivanje korisno je od najranijeg detinjstva pa sve do odrasle dobi. Dodir ne smanjuje samo nivo kortizola, već popravlja i telesno zdravlje dece. Na primer, deca koja se masiraju, ređe su prehlađena i ređe pate od dijareje nego deca koja se ne masiraju. Druga istraživanja pokazuju da češće dodirivanje kod dece može dovesti do smanjenja astme, dermatitisa, kardiovaskularnih bolesti, hroničnih bolova, nesanice i stresa.
Prerano rođena deca beleže veći porast u težini kada se redovno masiraju. U studijama na prerano rođenoj deci, deca koja su masirana brže su rasla i dobijala na težini nakon terapije dodirom. Osim toga, bila su aktivnija i bolje reagovala na okolinu. Uz dodir, prerano rođena deca otpuštana su iz bolnice u proseku šest dana ranije nego deca koja se nisu masirala.
Učenje o dodiru
Predškolska deca trebaju da imaju priliku da nauče koje vrste dodira najviše vole, kao i koji ih dodiri dovode do nelagode. Roditelji mogu pomoći u tome, pružajući priliku deci da nauče nešto o kontroli vlastitoga tela. Ovaj koncept počinje ubrzo nakon rođenja, kad ljudi počnu dodirivati dojenče. Učenje koncepta u ovom stadijumu je vrlo jednostavno. Recite detetu da ćete ga dotaknuti i navedite razlog. Na primer, kad podižete dete, recite: ‘Sad ću te podići i zagrliti.’
Kako biste produbili detetov osećaj kontrole nad vlastitim telom, odgovarajte na znake koje vam dete pruža kada mu je neudobno. Dok menjate detetu pelenu, objasnite mu da ćete skloniti mokru pelenu i obrisati ga vlažnom maramicom.
Nikad nemojte grditi ni kazniti dete koje izražava nelagodu pri promeni pelena. Negativno prihvaćanje nelagode moglo bi navesti dete da poveruje kako se neugodni dodiri moraju podnositi zbog straha od kazne.
Kad prohodaju, deca mogu eksperimentisati svojim telom i istovremeno nastojati odrediti granice njegovog kretanja. Odrasli mogu pomoći deci u izražavanju ugodnih i neugodnih telesnih osećaja. Dok se dete svlači, razgovarajte o tome kako oseća vazduh na svojoj koži ili kako mu se pokreti menjaju u odeći i bez nje. Zatim pomozite detetu da izrazi svoje osećaje rečima kao što su: ‘Ne volim da su mi zakopčane pantalone jer su uske.’; ili ‘Prija mi kad me maziš po leđima pre spavanja.’
Kontrolu nad vlastitim telom možemo potaknuti i time što detetu koje raste prepuštamo više odgovornosti u vlastitoj higijeni. Deca mogu pomagati pri promeni pelena i odlasku u toalet skidajući se, odlepljujući pelene i perući ruke kad su gotovi.
Tokom predškolskog razdoblja deca postaju izbirljivija u odnosu na izbor prihvatljivog dodira. Da bi podržali ovu sposobnost vlastitog izbora, odgajatelji bi trebali da zatraže dopuštenje pre dodirivanja i poštovati odluku odbijanja dodira. Neki odrasli, osobito roditelji, smatraju da smeju dodirivati dete kad god to žele, ali važno je da deca nauče i shvate kako odrasli nemaju pravo dodirivati ih po svojoj volji. Shvaćajući da imaju kontrolu nad svojim telom, deca mogu da se zaštite od zlostavljanja.
Pozitivan dodir u vrtiću
Važno je da vaspitači razumeju kako da podučavaju dete kontroli nad vlastitim telom, te da dodiru pristupaju s poštovanjem, omogućujući svakom detetu slobodu izbora. To znanje omogućava vaspitačima da dodir učinkovito uključe u okruženje odgoja i obrazovanja.
Muzika i aktivnosti s pokretom mogu pružiti priliku za dodir između vaspitača i dece. Pesme i igre u kojima deca mašu rukama, drže se za ruke i tapšu, dopuštaju pozitivne i primerene dodire.
Organizovane grupne igre i opšte motoričke aktivnosti prilika su vaspitačima da porazgovaraju sa decom o primerenom dodiru. Među pravilima za ove igre može se uključiti i ‘samo nežni dodir’ ili ‘samo dodir po ramenu’. Takođe je važno da te aktivnosti ne budu takmičarske, dopuštajući svakom detetu da učestvuje u njima bez isključivanja.
Pozitivni dodiri mogu se dogoditi i neplanirano. Kad prolazite pored deteta, povremeno ga potapšite po ramenu ili leđima da mu prenesete poruku vrednosti i važnosti. Procenjuje se da je za rast neophodno četrnaest zagrljaja dnevno. Decu bi trebalo poticati da daju i primaju dodire kad god se osećaju udobno kao davaoc ili primaoc dodira.
Zaštita za decu
Od ključne je važnosti da vaspitači i roditelji znaju kako dodirivati na način koji prenosi prednosti dodira, a da pritom ne izlažu decu riziku. To zahteva zauzimanje stava ustanove u odnosu na ovo pitanje, postavljanje granica, i stručno usavršavanje. Programi sa uputstvima o tome kako se koristi dodir suočavaju se sa znatno manje optužbi za zlostavljanje dece nego programi koji imaju malo ili nimalo uputstva za korišćenje dodira. Bez dogovorene programske politike i uputstva, dodirivanje u predškolskim ustanovama može decu – i odrasle – izložiti riziku. Jasna uputstva programske politike donose predloge kako ponuditi pozitivan dodir, kako podučiti decu o primerenom i neprimerenom dodirivanju, kako urediti okruženje u sobi dnevnog boravka i osmisliti aktivnosti koje uključuju dodir bez ugrožavanja sigurnosti dece, kako prepoznati indikatore mogućeg zlostavljanja dece. Uz snažne i poticajne smernice, programi mogu ponuditi pozitivan dodir bez straha da će naškoditi deci. Od ključne je važnosti pozitivan dodir na njihovo telesno, emocionalno i kognitivno zdravlje.
